SUgrađani: Nebojša Vojvodić - "Od ljudi učim kako treba, ali, bogami i kako ne treba"

Sedimo u njegovom omiljenom lokalu, baš onom u kom, kako kaže, rado dočeka i svoje goste iz drugih gradova i država, „nezaobilazno mesto koje oduševljava; subotički brend“. Ali izgleda da je i on omiljen (u) „Bosu“ jer dok razgovaramo, prilaze mu poznanici – samo da pozdrave, pruže ruku, nešto pitaju... A naš sagovornik Nebojša Vojvodić lepo vaspitanje i kulturnu auru koju poseduje, demonstrira svakim gestom – zastaće, otpozdraviće, odgovoriće. I nasmešiti se. Ima snage i volje (i) za to. I dok oni koji mu nisu sugrađani, za njegovo ime vezuju „samo“ ulogu pevača, muzičkog umetnika, dovodeći ga u vezu sa popularnim muzičkim takmičenjem i narodnom muzikom, Subotičani znaju da je naš Neša (kako ga zovu) mnogo više od toga. Talentovan pevač, uspešan u svom poslu, poznat daleko van okvira rodnog grada, ali pre svega porodičan čovek, (poznata) ličnost za koju se ne vezuju skandali i baš zbog toga novinarima iz velegrada manje zanimljiv. Nama – suprotno.

- Nisam deo estrade u smislu da nisam neki „skandalozan tip“, ne dajem novinarima povoda... Spomenuli ste Darko Lazića, on je moja generacija, moj dobar drug, ali svako je izabrao svoj put... Jedno vreme imali smo sa kolegama i zajedničku turneju - posle nastupa i dužeg putovanja stizali u Beograd, a ja hvatao prvi autobus za Suboticu! To niko nikada nije mogao da razume. Bilo je perioda – nekoliko meseci, godinu dana, kada sam više boravio u Beogradu nego u Subotici, ali uvek me je vukla kuća, porodica. Tada su me mnogi osuđivali, ali, verujte, danas kada ih sretnem, kažu da sam najpametniji od svih – zato što sam ostao u svom gradu. Imamo i taj auto-put, sve je negde na dohvat ruke, i ne vidim razlog zašto bih tamo živeo. To što nisam u Beogradu, verovatno mi je dosta toga i oduzelo, ali sigurno više donelo. To je moje mišljenje.

I PESMA I SRCE - „U poslednje vreme bilo je nekoliko humanitarnih koncerata u kojima sam učestvovao i koje sam organizovao: prelep koncert u organizaciji Kola srpskih sestara u Gradskoj kući, dva nastupa u centru grada gde sam postavio binu (nešto poput ulične svirke) i uspeo da okupim veliki broj ljudi da pomognemo našim sugrađanima. Događaji su bili izuzetno posećeni, nisam ni bio svestan toga kakav će odziv biti. Bukvalno sam objavio jedan video na Instagramu i ljudi su se u toj meri odazvali, napravio se bum oko svega toga, da su me zvali iz policije da dođem i prijavim javni skup! Zaista je bilo mnogo ljudi i što je najbitnije, za tih sat vremena prikupljeno je dosta novca za naše dve bolesne sugrađanke (nažalost, jedna nije uspela da pobedi bolest). Od samog početka uvek se rado odazivam (sa bendom) pozivima za humanitarne nastupe, s tim što u poslednje vreme, iskren da budem, najviše volim kada su u mojoj, ličnoj organizaciji“.

Rođeni Subotičanin potiče iz porodice u kojoj se niko nije bavio muzikom. Dodaće da ni njegov mlađi brat Nemanja sa muzikom nema nikakve veze, ali muzika je, izgleda, (pro)našla njega.

- Ne znam ni da li sam, ni od koga nasledio talenat, ali činjenica je da sam odmalena gajio ljubav prema muzici. Pevao po ceo dan! Radio je stalno svirao i česte su bile emisije sa uključenjima slušalaca koji treba nešto da otpevaju – mama se javljala, a ja pevao i osvajao nagrade! To je bilo simpatično, toga se sećam. Majka je i prepoznala taj moj talenat, i u sedmoj godini roditelji me upisuju na časove klavira. Uskoro su usledili i prvi nastupi i sada mogu reći da mi je žao što sam svojom odlukom to prekinuo zbog ljubavi prema sportu, prema igri. I danas znam da prebacim roditeljima da su morali da malo da budu odlučniji, stroži – valjda ja neću napraviti istu grešku sa svojom decom (smeh).  

Razumljivo je da mladiću u tim godinama nije bilo lako posvetiti se (samo) sviranju. Godine traže svoje...

- Bavljenje bilo kojim instrumentom zahteva nekoliko sati dnevno, i ja sam znao da vežbam po dva-tri sata, dok ispod prozora slušam drugare i brata kako se igraju! To mi je sve teže i teže padalo i zato je došlo do prekida. Jedno vreme bavio sam se fudbalom (brat je talentovaniji od mene, njemu je to mnogo bolje išlo) od kojeg na kraju nije bilo ništa, ali sam poslednjih sedam, osam godina tu ljubav prema fudbalu i sportu uopšte pretočio u angažovanje oko FK „Lokomotiva“, gde sam predsednik kluba. To mi je neki vid hobija i izduvnog ventila - velika ljubav. Ponekad zaigram, pridružim se drugarima na treninzima ili prijateljskim utakmicama, ali u tom smislu nisam aktivan.

Naglasiće (ne jednom!) da se rado seća perioda odrastanja. S ponosom u glasu.

- Išao sam u OŠ „Ivan Goran Kovačić“, živeli smo u Kumičićevoj ulici - miran kraj, blizu centra grada, gde sam imao sreću da imam jedno normalno, lepo detinjstvo, dobro društvo, gde smo zajedno odrastali i postali - ljudi. Upisujem Politehničku (Građevinsku školu - tehničar za visokogradnju); sledi Viša pedagoška (Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera) koju završavam u jeku te moje borbe na muzičkoj sceni („Zvezde Granda“). Po struci sam vaspitač, s tim što se ovim poslom nikada nisam bavio.  

PLANOVI I PODRŠKA - „Pesma „Ovaj krevet moj“ poslednja je za koju sam snimio spot. Deca su rođena, napravio sam jednu ozbiljnu pauzu – naravno, radio lajv svirke, snimao kavere i ostalo, ali spot za pesmu nisam. Tih šest-sedam godina povukao sam se da vidim kojim ću putem... Sada pripremam album sa petnaestak pesma – u narednih mesec dana treba da uđem u studio i nadam se da ću do leta krenuti pesmu po pesmu da predstavljam. Moram da pomenem šefa benda, našeg Subotičanina Vladimira Markovića, koji mi je desna ruka i ogromna podrška u tom poslovnom smislu, kao i Marka Cvetković sa kojim priprema ovaj album. On je vrhunski muzičar, rođeni Kraljevčanin, a ovaj album - produkt našeg višegodišnjeg druženja i rada. Za nekoliko pesama na novom albumu ja sam pisao tekst, ali više sam se bavio komponovanjem - koristim glas kao instrument, pevušim melodije. Mnogo muzike imam u sebi, to izlazi iz mene – pevam, snimam i kasnije, uz pomoć saradnika, pretačem u pesme“.

Iako ne sam početak, ali svakako uspon njegove karijere obeležio je popularni takmičarski muzički program „Zvezde Granda“, kada ga je, osim lokalnog, upoznao i znatno širi auditorijum. Ali (pevačkog) iskustva već je imao.

- Ja sam već pet-šest godina pre toga radio i nastupao u našem gradu sa bendom koji je funkcionisao od srednjoškolskih dana („Popo Loco“). Pripadnici moje generacije i mlađi vrlo dobro nas znaju jer smo u to vreme okupili ozbiljan broj ljudi i postali relativno popularni, tih dana verovatno bili najaktuelniji u gradu - što se te neke folk muzike tiče, ali i ne samo te. Ja sam se, kao i većina, u početku bavio pop-rok muzikom, ali onda, ulaskom u te krugove, morao da se prilagođavam, da pratim trendove, da se bavim nekom komercijalnijom muzikom. U principu, i dan danas pokrivam sve žanrove. Mislim da sam manirski dobar, da uspevam to da iznesem. Nisam (samo) narodnjak – podjednako volim i pop i rok i narodnu muziku. U svemu postoji lepo i ružno. Sve ima svoje.

Kako u muzici, tako i među ljudima, u životu. Lepo i ružno, dobro i loše, koračaju ruku pod ruku, samo je potrebno znati - razlikovati ih. I umeti reći i DA i NE.

- Ne pitam mnogo, nego volim da sedim u društvu ljudi sa estrade i slušam ih – iz svega toga može mnogo da se nauči. Ovih petnaest, šesnaest godina koliko sam u tom šou-biznisu (mada nikada nisam potpuno pripadao tom svetu), generalno, imao sam prilike sa mnogima da se upoznam, pričam i sarađujem, i te ljude sam uvek pomno slušao, učio - puno toga i primenio (u životu). Od njih se može naučiti kako treba, ali, bogami, i kako ne treba.

NAMA - „Priznajem, jedva sam čekao da me pozovete da budem gost rubrike „SUgrađani“, mada sam možda relativno mlad za nju jer mislim da je tu prvenstveno mesto iskusnijim ljudima... Zaista sjajna rubrika koju volim da čitam i time upoznajem svoje sugrađane. Neke ljude viđaš na ulici, a ni ne znaš čime se bave. Uživam u ovim pričama, mnogo lepo zaista“.

Kada se početkom 2008. godine prijavio na audiciju za četvrtu sezonu „Zvezda Granda“ (tada već uhodanim stopama svog sugrađanina Dušana Svilara, pobednika prethodne sezone), talenat koji poseduje i podrška koju je imao, doveli su ga do pred samo finale u koje je, u izuzetno jakoj konkurenciji, na kraju ušlo sedam takmičara. On je bio – osmi.

- Mogu reći da je Svilar otvorio vrata nama, Subotičanima. On je sjajan, predivan momak, znamo se iz ranog detinjstva. Vrlo rado se sećam tih svojih „Grandovskih“ dana - imao sam ogromnu podršku sugrađana i prijatelja, pre svega porodice - roditelja i brata koji su bili tu, uz mene. Prvih nekoliko emisija imao sam užasnu tremu, kasnije ona nije bila toliko prisutna kada bih pevao, ali bilo ju je tokom proglašenja – to je bilo užasno stresno. Pokojni Sale Popović baš je pravio ozbiljnu dramu, ali preživeo sam nekako. Toliko toga se izdešavalo, a vrlo dobro se sećam jednog događaja o kome nikada nisam pričao - četvrte emisije u kojoj sam ispao (pevao pesme Ace Lukasa). Izašao sam iz studija, i onako besan i ljut, uzeo ključeve od brata i seo u njegov auto. Telefon mi je uporno zvonio, zove me neki nepoznat broj. U nekom momentu se javim. Glas kaže – zdravo, ovde je Aca Lukas! Da ne kažem šta sam rekao, prekinem vezu, mislio sam da se neko grubo šali. Uglavnom, posle toga su došli do mene, zvali me da se vratim u studio, i tu me je i uživo kontaktirao Aca koji mi je kasnije (kada sam se kroz baraž vratio) postao mentor. Na krilima njegove podrške, ljudi su više obraćali pažnju na mene, počeli da me doživljavaju ozbiljnije i stigao sam skoro do samog kraja. Kasnije sam sa njim mnogo toga prošao i mnogo mi je pomogao. Uz njega sam nastupao na našim najvećim koncertnim prostorima (između ostalog „Marakana“, beogradska „Arena“...), ali i prostorima širom bivše Jugoslavije. Uz njega sam upoznao mnogo ljudi iz tog našeg sveta, otvorio mi je vrata. Zato uvek moram njega da pomenem.

DOMAĆIN I GOST(I) - „Često nastupam u „Paligu“ na Paliću, pa u malo drugačijem ambijentu – svečanoj sali „Sophora“ u Maloj Bosni, a najčešće u Vinariji „Zvonko Bogdan“ gde sam rezident, domaćin iventova gde nastupaju zvezde iz zemlje i regiona (Jelena Rozga, Lepa Brena, Ceca, Aca Lukas, Petar Grašo, Halid Bešlić, Aco Pejović...). Mi smo zaduženi za uvod i završnicu tih prelepih večeri, gde dolazi i dosta ljudi sa strane – iz drugih gradova i država. Naravno, tu i je sam Zvonko Bogdan koji ima svoje tamburaše, i ja odem da poslušam i uživam - Zvonko je legenda, ponos našeg kraja. Posle takmičenja radio sam po klubovima, splavovima u Beogradu,  i danas nastupam u Beogradu, Novom Sadu, generalno po Srbiji (ali i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini) – tu je moje tržište, nisam zanimljiv inostranstvu – to je nekada bila priča, ali se u poslednje vreme menja i te naše zvezde ne gostuju tamo toliko često kao što su gostovale pre“.

A ono što ne smemo da ne pomenemo jeste najvažniji segment njegovog života – porodica. Dovoljno je pogledati fotografije na Instagramu, gde se i deca i roditelji, savršeno stilizovani, smeškaju objektivu. Iza stajlinga krije se, naravno – ženska ruka.  

- Supruga  Marina zaslužna je za to. Ona nije Subotičanka, rođena je u Tuzli, imamo troje dece (blizance Drinu i Nikšu i malog Balšu) i ponosan sam na njeno zvanje domaćice koje je ona prihvatila, obavljajući najodgovorniji posao, iako je završila Ekonomski fakultet. Ona je moja velika podrška i mnogo mi znači. Jako se ozbiljno bavi i decom i kućom i mislim da je to danas  retkost da ti nekog „vežeš“ za kuću. Kada smo počeli da se zabavljamo, pitala se kako će sa pevačem, a ja sam joj objasnio da je sa mnom možda čak i lakše nego sa nekim drugim ljudima koji su u drugim poslovnim obavezama, jer ja sam preko nedelje kod kuće, a vikendom kada odem da radim, uglavnom su svi slobodni pa mogu da joj priskoče u pomoć. Naravno, postoje periodi godine kada mi je zgusnutiji raspored, ali generalno se trudim da budem što više kod kuće - to volim i najsrećniji sam kada sam kod kuće sa decom i ženom. To me ispunjava. Živimo u stanu na Prozivci - uvek sam navijao za taj deo grada! Nemamo dvorište, ali kad god ne znam šta ću sa decom, iznesem im bicikle i idemo da se vozamo i da provodimo vreme na šetalištu. Naša lepa Prozivka, lepša nego ikada!

O PEĐI... - Razgovor koji smo vodili odvijao se nedelju dana pre saobraćajne nesreće koja je mladog subotičkog pevača Predraga Peđu Bošnjaka odvela u smrt. Još uvek pod utiskom tragedije, njegov kolega Nebojša Vojvodić rekao je: „Nismo se mnogo družili, ali smo se poštovali i smatrao sam ga za ozbiljnog pevača, bio je sigurno jedan do najboljih vokala koji se pojavio poslednjih godina u našem gradu... Bio je pristojan momak, pravi predstavnik Subotice i sigurno je da smo mnogo izgubili svi, a posebno njegovi najmiliji kojima ovom prilikom želim da izrazim saučešće“.  

A tu su i sugrađani, njegova (verna) publika koju voli i čiji ukus dobro poznaje.

- Ono što dajemo publici i dobijamo od nje, to je nešto posebno! Ja sam ovde počeo, ovde odrastao, sve te ljude znam, znam ko šta voli. Poslednjih godina najviše radim privatne zabave, svuda se lepo osećam. Volim svoj grad, ali i Beograd, Novi Sad, Čačak, Kraljevo... Trudim se da ljudima pružim ono što vole i da im ne namećem ništa što se repertoara tiče. A ja šta slušam? Svašta! Zavisi od toga u kom sam raspoloženju, ali sad u poslednje vreme najviše pesme koje sam komponovao i radio na njima, ali i neke izvođače koje možda drugi ne bi mogli da povežu uz mene – na primer, Amiru Medunjanin. Mnogo lepo, opušta me.